Pokret pod nazivom „Protiv modernog fudbala" ni u kom slučaju nije nov, ali retko kad je suština poruke ovako jasno bila izložena. Kad je prvi broj fanzina pod naslovom STAND: Against Modern Football izašao leta 2012., bio je to samo vapaj stare škole ljubitelja fudbala koji su se, posle decenije kakofonije, najzad usaglasili. Sve do tada, AMF je bila pre amorfna masa nezadovoljstva nego formalna organizacija. Nekad bi je koristili huligani u borbi protiv pravila koja ograničavaju njihovo delovanje, ali definicija stavova nije postojala osim u vidu komplikovanog akademskog rada. Toliko je sve bilo nejasno da su kružile glasine o nekom mitskom tajnom pravilniku.
„Ne postoji članstvo," objašnjava urednik Bil Bis; sama reč „stand" (stav) je britanski termin za tribine stadiona. „Više je osećaj u pitanju nego kohezivni pokret. Mislim da taj stav zauzimaju druge grupe koje protestuju i navijači pojedinih klubova deklarativno; svakako je popularno tvrditi da si 'protiv fudbala'. Identifikuješ se sa AMF, ali nemaš u šta da se učlaniš."
Bisova novina je „fanzin koji je u startu usvojio evropski stav i pokušava da objavljuje sve radove koji bar delom spadaju pod zastavu prezira ili žalosti kad je moderna verzija sporta u pitanju." Prvo izdanje od 1,000 primeraka je planulo dok trepneš.
Ovaj bizaran poduhvat deluje kao nazadna reakcija na moderno doba, protivljenje prirodnom sazrevanju sporta u prikladniji oblik. AMF možda zvuči kao da dolazi od ljudi koji tvrde da je Zemlja ravna ploča ili da klimatske promene nisu posledica ljudskih aktivnosti. STAND je čak morao to da opovrgne na svom sajtu: „Nismo Amiši. Nemamo ništa protiv moderne tehnologije."
Pokret „Protiv modernog fudbala" je poreklom iz kontinentalne Evrope ranog 21. veka. Jedan YouTube video (praćen tehno muzikom, naravno, što je zakonska obaveza svakog fudbalskog video klipa na YouTube) prikazuje transparente koje ističu italijanski tifozi, poznati po svom nasilnom ponašanju i neslaganju sa vlastima. No al calcio moderno stoji na njima; „ne modernom fudbalu".
Najšire govoreći, cilj ovog pokreta je da se fudbal oduzme iz ruku ekonomskih sila koje ga neosporno drže pod kontrolom. Da bi to zvučalo smisleno, mora se razumeti poreklo fudbala. Neki evropski profesionalni klubovi su stari više od sto godina; osnovali su ih grupe prijatelja, građana, ili radnika. Svi su počeli u amaterskim ligama, a uspešni među njima su se s vremenom profesionalizovali. Nisu u pitanju bile korporacije koje plaćaju svoje učešće u strogo kontrolisanim ligama orijentisanim ka profitu, kao što je slučaj u američkom sportu. U evropskom fudbalu, amaterski duh je i dalje prisutan.
Ali prošle godine, deset najbogatijih fudbalskih klubova u Evropi su zajedno ostvarili prihod od oko 5 milijardi dolara. Pre samo šesnaest godina, prihod deset najbogatijih bio je skromnih 855 miliona dolara, što objašnjava u kojoj meri je nekada amaterski projekat surovo monetizovan da izmuze svaku paru kako od ulaznica tako i od TV prava.
Danas se fudbalski klubovi često kupuju preko kolateralnih zajmova ili prisilnih tendera. Neki su puke igračke u rukama milijardera i oligarha. Drugi javno prodaju akcije na tržištu. Skoro svi imaju deoničare kojima polažu račune.
Tokom komodizacije ovog proizvoda, iskustvo gledaoca je umiveno da bi bilo primamljivo za širu (i bogatiju) publiku. Mesta za stajanje su uklonjena sa tribina u većini zemalja, i hard kor navijači zabranjeni. U poslednjih par decenija cena karata je skočila i desetak puta u većini liga, čak i kad se uračuna inflacija, što čini fudbal nedostupnim radničkoj ili srednjoj klasi. Mnogi tvrde da je zato atmosfera na stadionima lošija.
„Prosto ne volim ovaj moderni fudbal," kaže Radoslav Žežnikevič, poljski simpatizer AMF pokreta i navijač Legije iz Varšave. On tvrdi da nije jedan od ultrasa, ali prati njihove aktivnosti na svom Tviter nalogu, @PolishHopper. „Ne volim nove stadione, uvek je bolja utakmica na starim stadionima gde se atmosfera oseti u vazduhu. Svi novi liče jedan na drugi, kao neki tržni centri."
Žežnikevič navodi „simptome modernog fudbala" i žali se na sistematsku eliminaciju najvatrenijih navijača. U Poljskoj javnosti, kaže, političari stavljaju navijače na stub srama da bi lakše „zataškali sve političke skandale i loše ekonomsko stanje."
„Zato su počeli da krive navijače za sve," dodaje on. „Ultrase tretiraju kao opasne kriminalce."
Žežnikevič kaže da to smanjuje gledalačko zadovoljstvo. „Fudbal nije pozorište. Razumna količina mržnje podstiče najbolje emocije u fudbalu."
Svakako nije pozorište, ali činjenica da je zabranjena sva ona mržnja, skinhedsi i baklje i generalno preteća atmosfera u grotlu stadiona, je finansijski pomogla klubovima. Osamdesetih godina prošlog veka bilo je nezamislivo da neko povede porodicu na engleski stadion. Danas se to rutinski radi, jer se sedi u društvu pristojnih poslovnih ljudi. Danas je Nou Kamp, nekada tvrđava najvatrenijih navijača Barselone, pretežno ispunjen turistima. Porodice i biznismeni i turisti donose više novca klubovima. Ovo je suštinska podela mišljenja koja je dovela do AFP pokreta. Kako se išlo u pravcu dalje komercijalizacije i opšte bezbednosti, nešto od osećaja i mirisa fudbala je nestalo za osnovnu populaciju gledalaca. Tada su počeli da niču sajtovi kao što je SupportersNotCustomers.com („navijači, ne potrošači").
U deklaraciji holandskog AMF bloga po imenu In De Hekken – u slobodnom prevodu „Iza šipke" – navode se jednostavni ciljevi: „Da na stadionu popijemo pivo (trenutno je alkohol zabranjen), da idemo vozom na gostovanje bez posebne karte (obavezna je policijska pratnja), da visimo sa šipke na ogradi (takođe zabranjeno), da budemo malo ludi i strastveno podržimo svoj klub; to je nekad bio život pravog navijača."
Razni manifesti ovog tipa (na primer ovaj, navijača MFK Košica iz Slovačke) mahom tvrde da pokret želi da se spuste cene karata; da se legalizuje alkohol na stadionima; da se vrati stajanje na tribinama; da klubovi budu pod kontrolom navijača, ili bar da navijači imaju svoj glas u upravi; da se tradicija čuva i poštuje; da niko ne dira najvatrenije.
„Često nas kritikuju da zagovaramo povratak u crno doba huligana i rasizma, iako uvek jasno kažemo da nam to nije cilj," kaže Bis i dodaje da je fanzin izbacio podnaslov „protiv modernog fudbala" jer je reakcija na taj moto bila žestoka. „Takođe smatraju da su nam ciljevi preambiciozni. Fudbal je danas tako veliki deo svakodnevnog života da je lako otpisati AMF pokret kao sportski hipsteraj, ali realno, većina navijača se u stvari slaže za najvećim brojem naših stavova o stanju fudbala."
U suštini, čak i ovako široko definisani ciljevi pokreta zaista nisu neosnovani, jer je prosto neverovatno šta sve vlasnici klubova danas sebi dozvoljavaju. Kardif siti, popularne Plave ptice, igrali su prethodne 104 godine u plavim dresovima sve dok ih nije kupio milijarder sa Malezije Vinsent Tan. Da bi unapredio „brend kluba", 2012. godine je promenio boju dresova iz plave u crvenu. Prošlog januara je ipak popustio pred pritiskom navijača i vratio originalnu boju, tek pošto se konsultovao sa majkom.
Prošle sezone se Koventri siti preselio na drugi stadion u drugom gradu, udaljenom sat vožnje, pošto su vlasnici bili u sporu oko plaćanja kirije. Ali to nije ništa u poređenju sa onim što se desilo Vimbldonu. Osnovani 1889., popularni Donsi oduvek su igrali u istoimenom delu Londona. Ali 2003., pošto su vlasnici procenili da je cena renovacija stadiona previsoka, a nisu ni našli adekvatnu novu lokaciju u istom kraju, klub je preseljen u Milton Kins, bezdušni novi grad udaljen 56 milja od Londona; ime je promenjeno u MK Dons. Takva premeštanja su u Evropi praktično nečuvena. Navijači nisu hteli da pristanu na ovo, pa su osnovali novi klub pod imenom AFC Vimbldon i počeli od nule. Danas, pošto su ponovo sagradili svoj voljeni klub od temelja, nastupaju u četvrtom rangu engleskog fudbala, samo jedan nivo ispod MK Donsa.
Ni to nije sve: Malkolm Glejzer i njegovi sinovi, američki privredni giganti i vlasnici Tampa Bej Bakanirsa, kupili su Mančester Junajted kolateralnim kreditom 2005., tj. stavili su klub pod hipoteku da bi uzeli kredit da ga otplate. U startu su natovarili preko milijardu dolara duga svom novom klubu, i do sada izvukli na stotine miliona iz njega dok dug postepeno otplaćuju. Nekim navijačima je ovo bilo neprihvatljivo, pa su osnovali FC United of Manchester, trenutno poluprofesionalni klub.
Češća reakcija navijača na preveliko uplitanje vlasnika je kupovina deonica kluba. Ovo funkcioniše u Španiji, gde akcije Barselone i Real Madrida drže vlasnici njihovih sezonskih karata, koji biraju predsednika kluba. U Nemačkoj zakon propisuje da svaki klub mora biti bar 51% u vlasništvu navijača; ko bi rekao, tamo je cena sezonskih karata pristupačna a veza između kluba i publike generalno dobra.
Poređenja radi tu su Glazgov rendžers, klub koji je bio toliko loše vođen da je završio van škotske prve lige, iako je decenijama ubedljivo dominirao tim takmičenjem uz Seltik, svog lokalnog rivala. Izbačeni su u četvrtu ligu, a odgovor navijača je bio da osnuju poverenički fond i kupe što je veći mogući udeo u klubu. Danas su oni deo uprave Rendžersa i kažu da su nedavno sprečili odbor da stavi stadion pod hipoteku da bi podigli zajam. „Fondovi pružaju obespravljenim navijačima način da izraze neslaganje," kaže Derek Džonston iz RST, fondu poverenika Rendžersa. „Mi anketiramo članstvo pre svakog godišnjeg sastanka sa upravom kluba. Ovim putem svi imaju priliku da demokratski kažu šta misle o svakom pitanju na dnevnom redu."
Primera radi, engleski klub Portsmut je dva puta bankrotirao pre nego što je povereničko društvo navijača otkupilo puno vlasništvo nad klubom u aprilu 2013. Već u septembru 2014., klub je bio oslobođen duga.
Neki od navijača koji se bore protiv korporativne prirode nametnute fudbalu, motivisani činjenicom da su njihove pritužbe obično ignorisane, postigli su izuzetne uspehe. Upravo to je poenta pokreta „Protiv modernog fudbala": želja da se navijačima vrati kontrola nad sportom i nad klubovima. Iako razna udruženja navijača nisu formalno povezana sa ovim efemernim pokretom, po tim pitanjima isto misle.
Trenutno STAND i druge grupe formiraju Akcionu mrežu navijača, čiji će ciljevi kako Bis kaže biti „znatno viši".
Nastaviće da rade na zaokretu od štetnih aspekata današnjeg fudbalskog okruženja, u duhu današnjeg AMF. Pa ipak, nisu nerealni. „Krivi smo što smo bili previše ozbiljni, kukali smo o ceni od [75 dolara] za svaku ulaznicu i svaki dečiji dres," kaže Bis. „Istini za volju, danas prihvatamo mnoge stvari u vezi sa sportom koje ne možemo da promenimo – ostaje nam da bijemo one male bitke."
sport.ba @sport.ba
Danas se fudbalski klubovi često kupuju preko kolateralnih zajmova ili prisilnih tendera. Neki su puke igračke u rukama milijardera i oligarha. Drugi javno prodaju akcije na tržištu. Skoro svi imaju deoničare kojima polažu račune.
Tokom komodizacije ovog proizvoda, iskustvo gledaoca je umiveno da bi bilo primamljivo za širu (i bogatiju) publiku. Mesta za stajanje su uklonjena sa tribina u većini zemalja, i hard kor navijači zabranjeni. U poslednjih par decenija cena karata je skočila i desetak puta u većini liga, čak i kad se uračuna inflacija, što čini fudbal nedostupnim radničkoj ili srednjoj klasi. Mnogi tvrde da je zato atmosfera na stadionima lošija.
„Prosto ne volim ovaj moderni fudbal," kaže Radoslav Žežnikevič, poljski simpatizer AMF pokreta i navijač Legije iz Varšave. On tvrdi da nije jedan od ultrasa, ali prati njihove aktivnosti na svom Tviter nalogu, @PolishHopper. „Ne volim nove stadione, uvek je bolja utakmica na starim stadionima gde se atmosfera oseti u vazduhu. Svi novi liče jedan na drugi, kao neki tržni centri."
Žežnikevič navodi „simptome modernog fudbala" i žali se na sistematsku eliminaciju najvatrenijih navijača. U Poljskoj javnosti, kaže, političari stavljaju navijače na stub srama da bi lakše „zataškali sve političke skandale i loše ekonomsko stanje."
„Zato su počeli da krive navijače za sve," dodaje on. „Ultrase tretiraju kao opasne kriminalce."
Žežnikevič kaže da to smanjuje gledalačko zadovoljstvo. „Fudbal nije pozorište. Razumna količina mržnje podstiče najbolje emocije u fudbalu."
Svakako nije pozorište, ali činjenica da je zabranjena sva ona mržnja, skinhedsi i baklje i generalno preteća atmosfera u grotlu stadiona, je finansijski pomogla klubovima. Osamdesetih godina prošlog veka bilo je nezamislivo da neko povede porodicu na engleski stadion. Danas se to rutinski radi, jer se sedi u društvu pristojnih poslovnih ljudi. Danas je Nou Kamp, nekada tvrđava najvatrenijih navijača Barselone, pretežno ispunjen turistima. Porodice i biznismeni i turisti donose više novca klubovima. Ovo je suštinska podela mišljenja koja je dovela do AFP pokreta. Kako se išlo u pravcu dalje komercijalizacije i opšte bezbednosti, nešto od osećaja i mirisa fudbala je nestalo za osnovnu populaciju gledalaca. Tada su počeli da niču sajtovi kao što je SupportersNotCustomers.com („navijači, ne potrošači").
U deklaraciji holandskog AMF bloga po imenu In De Hekken – u slobodnom prevodu „Iza šipke" – navode se jednostavni ciljevi: „Da na stadionu popijemo pivo (trenutno je alkohol zabranjen), da idemo vozom na gostovanje bez posebne karte (obavezna je policijska pratnja), da visimo sa šipke na ogradi (takođe zabranjeno), da budemo malo ludi i strastveno podržimo svoj klub; to je nekad bio život pravog navijača."
Razni manifesti ovog tipa (na primer ovaj, navijača MFK Košica iz Slovačke) mahom tvrde da pokret želi da se spuste cene karata; da se legalizuje alkohol na stadionima; da se vrati stajanje na tribinama; da klubovi budu pod kontrolom navijača, ili bar da navijači imaju svoj glas u upravi; da se tradicija čuva i poštuje; da niko ne dira najvatrenije.
„Često nas kritikuju da zagovaramo povratak u crno doba huligana i rasizma, iako uvek jasno kažemo da nam to nije cilj," kaže Bis i dodaje da je fanzin izbacio podnaslov „protiv modernog fudbala" jer je reakcija na taj moto bila žestoka. „Takođe smatraju da su nam ciljevi preambiciozni. Fudbal je danas tako veliki deo svakodnevnog života da je lako otpisati AMF pokret kao sportski hipsteraj, ali realno, većina navijača se u stvari slaže za najvećim brojem naših stavova o stanju fudbala."
U suštini, čak i ovako široko definisani ciljevi pokreta zaista nisu neosnovani, jer je prosto neverovatno šta sve vlasnici klubova danas sebi dozvoljavaju. Kardif siti, popularne Plave ptice, igrali su prethodne 104 godine u plavim dresovima sve dok ih nije kupio milijarder sa Malezije Vinsent Tan. Da bi unapredio „brend kluba", 2012. godine je promenio boju dresova iz plave u crvenu. Prošlog januara je ipak popustio pred pritiskom navijača i vratio originalnu boju, tek pošto se konsultovao sa majkom.
Prošle sezone se Koventri siti preselio na drugi stadion u drugom gradu, udaljenom sat vožnje, pošto su vlasnici bili u sporu oko plaćanja kirije. Ali to nije ništa u poređenju sa onim što se desilo Vimbldonu. Osnovani 1889., popularni Donsi oduvek su igrali u istoimenom delu Londona. Ali 2003., pošto su vlasnici procenili da je cena renovacija stadiona previsoka, a nisu ni našli adekvatnu novu lokaciju u istom kraju, klub je preseljen u Milton Kins, bezdušni novi grad udaljen 56 milja od Londona; ime je promenjeno u MK Dons. Takva premeštanja su u Evropi praktično nečuvena. Navijači nisu hteli da pristanu na ovo, pa su osnovali novi klub pod imenom AFC Vimbldon i počeli od nule. Danas, pošto su ponovo sagradili svoj voljeni klub od temelja, nastupaju u četvrtom rangu engleskog fudbala, samo jedan nivo ispod MK Donsa.
Ni to nije sve: Malkolm Glejzer i njegovi sinovi, američki privredni giganti i vlasnici Tampa Bej Bakanirsa, kupili su Mančester Junajted kolateralnim kreditom 2005., tj. stavili su klub pod hipoteku da bi uzeli kredit da ga otplate. U startu su natovarili preko milijardu dolara duga svom novom klubu, i do sada izvukli na stotine miliona iz njega dok dug postepeno otplaćuju. Nekim navijačima je ovo bilo neprihvatljivo, pa su osnovali FC United of Manchester, trenutno poluprofesionalni klub.
Češća reakcija navijača na preveliko uplitanje vlasnika je kupovina deonica kluba. Ovo funkcioniše u Španiji, gde akcije Barselone i Real Madrida drže vlasnici njihovih sezonskih karata, koji biraju predsednika kluba. U Nemačkoj zakon propisuje da svaki klub mora biti bar 51% u vlasništvu navijača; ko bi rekao, tamo je cena sezonskih karata pristupačna a veza između kluba i publike generalno dobra.
Poređenja radi tu su Glazgov rendžers, klub koji je bio toliko loše vođen da je završio van škotske prve lige, iako je decenijama ubedljivo dominirao tim takmičenjem uz Seltik, svog lokalnog rivala. Izbačeni su u četvrtu ligu, a odgovor navijača je bio da osnuju poverenički fond i kupe što je veći mogući udeo u klubu. Danas su oni deo uprave Rendžersa i kažu da su nedavno sprečili odbor da stavi stadion pod hipoteku da bi podigli zajam. „Fondovi pružaju obespravljenim navijačima način da izraze neslaganje," kaže Derek Džonston iz RST, fondu poverenika Rendžersa. „Mi anketiramo članstvo pre svakog godišnjeg sastanka sa upravom kluba. Ovim putem svi imaju priliku da demokratski kažu šta misle o svakom pitanju na dnevnom redu."
Primera radi, engleski klub Portsmut je dva puta bankrotirao pre nego što je povereničko društvo navijača otkupilo puno vlasništvo nad klubom u aprilu 2013. Već u septembru 2014., klub je bio oslobođen duga.
Neki od navijača koji se bore protiv korporativne prirode nametnute fudbalu, motivisani činjenicom da su njihove pritužbe obično ignorisane, postigli su izuzetne uspehe. Upravo to je poenta pokreta „Protiv modernog fudbala": želja da se navijačima vrati kontrola nad sportom i nad klubovima. Iako razna udruženja navijača nisu formalno povezana sa ovim efemernim pokretom, po tim pitanjima isto misle.
Trenutno STAND i druge grupe formiraju Akcionu mrežu navijača, čiji će ciljevi kako Bis kaže biti „znatno viši".
Nastaviće da rade na zaokretu od štetnih aspekata današnjeg fudbalskog okruženja, u duhu današnjeg AMF. Pa ipak, nisu nerealni. „Krivi smo što smo bili previše ozbiljni, kukali smo o ceni od [75 dolara] za svaku ulaznicu i svaki dečiji dres," kaže Bis. „Istini za volju, danas prihvatamo mnoge stvari u vezi sa sportom koje ne možemo da promenimo – ostaje nam da bijemo one male bitke."
