U eri u kojoj menadžeri špartaju uzduž i popreko uz potrazi za talentima segenalski napadač morao je da čeka 30. rođendan ne bi li ostvario san i došao do ostrvskog fudbala.
Gledamo to na manje-više dnevnoj bazi u Srbiji. Čim neki talentovani dečkić pokaže talenat menadžeri se ustreme na njegove roditelje, obećavaju kule i gradove ne bi li ih ubedili da napuste rodnu grudu i unovče umeće deteta dok još mogu jer fudbalski sveta krajnje je nepredvidiv. A to se najbolje može videti i na primeru Damea N’Dojea, novog idola navijača Hal Sitija. Iako je njegov životni put bio sasvim drugačiji.
N’Doje je naime dečački san – ugovor u Premijer ligi - ispunio tri nedelje pre 30. rođendana, a kako u autorskom tekstu za portal Sport360.com primećuje novinar Majkl Jokin samo retki bi izdržali sve ono što je istrpeo Senegalac. Čovek koji je u pobedi nad Kvins Park Rendžersom – možda i ključnom u Halovim nastojanjima da sačuva status premijerligaša – prvo namestio gol Nikici Jelavići, a potom i sam pogodio za konačnih 2:1 u 89. minutu.
Premotajmo film nekih devet godina unazad i videćemo N’Dojea u ulozi rezerviste u kamerunskom Žan D’Arku, a priča dalje teče preko katarskog Al Sada koji ga je kupio za svega 500.00 evra. Ispostavilo se – loša investicija. N’Dojeu je prekipelo, pa je digao sidro. Stariji brat Osman u tom trenutku je igrao u Portugaliji. Namestilo se, Dame je otišao na probu, trener Manuel Mačado je bio impresioniran. Štampa baš i nije, pa su, kako podseća Jokin, lokalni mediji pisali o "turisti koji se izborio za ugovor sa prvoligašem".
U prvoj sezoni na Pirinejima samo četiri gola na 25 utakmica? Naizgled poražavajuć učinak, ali caka je u tome što ga je Mačado video kao veznog igrača. Isplatilo se, pa je N’Doje uprkos ponudi Porta klubu lepo zaradio odlaskom u Panatinaikos. Kod Žozea Peseira nije se najbolje snašao, Henk Ten Kate ga je potom otpisao. Bila je to 2008. godina. Premijer liga delovala je svetlosnim miljama daleko.
"Niko mi nije rekao zašto sam otpušten. Ni da li sam prodat ili sam pozajmljen", žalio se tada N’Doje i Ten Katea opisivao kao arogantnog egocentrika.
Uzalud, usledio je odlazak u OFI što se ispostavilo kao pun pogodak. Samo šest meseci kasnije stigao je poziv Kopenhagena u kome je N’Doje zablistao. Povratak u Panatinaikos naravno nije dolazio u obzir, a Danci su Dameu konačnu ukazali poverenje koje mu je toliko dugo nedostajalo. I što je još bitnije – mesto u špicu. Zasluga Stalea Solbakena. U sezoni 20009/2010 u statističkoj koloni 14 golova. Naredne takmičarske godine 25, Kopenhagen u osmini finala Lige šampiona. Navijači u katarzi, zahvalnost u očima N’Dojea, a na telu istetoviran grb tvrdokornih pristalica danskog kluba. Uprava se ogradila od takvog postupka – ipak su to huligani – N’Doje je postao ikona!
Ljubav je međutim jedno, profesionalni život fudbalera nešto sasvim drugo. N’Doje je prerastao sredinu u završio u moskovskoj Lokomotivi iako je navodno mogao da bira pošto je imao i ponude Njukasla i Evertona. I opet bingo – u prvoj sezoni 10 golova uprkos inače katasotrofalnim igrama kluba. U drugoj još 13. Ovaj put je presudio sportski interec, a ne novac ruskih milijardera. N’Doje je konačno krenuo za snom.
"Engleska je uvek bila moj san. Bila je ovo teška odluka, ali skoro mi je 30 godina. Molim vas razumite me", napisao je N’Doje u oproštajnoj poruci navijačima Lokomotive.
Utisak je da bi kroz koju godinu i njegov rastanak sa Halom mogao da bude jednako emotivan.
sport.ba @sport.ba
