Jedni su se svojski trudili da njegov lik i djelo demonizuju, drugi ga kovali u zvijezde – poslejdnje jorkširsko božanstvo u ljudskom obliku. O njemu su pisane knjige i snimani filmovi. Mnogi su pokušali, ali niko u suštini nije uspio: taj briljantni um, bolesnu ambiciju, prepotenciju i aroganciju, komad genija i ludaka u istom genu, ni papir „nije mogao da istrpi“. Pa čak ni filmsko platno u svoj televizijskoj moći... Ravno deset godina prošlo je kako Brian Clough „ne hoda po Trentu“, a po mnogima najveći trener otkada je fudbala na Ostrvu i dalje intrigira javnost.
Sa svakim uspjehom Derby Countyja (a nije ih mnogo bilo posljednjih godina), Nottingham Foresta (još manje) ili njegovog sina Nigela (vječitog talentovanog menadžera), uslijedi neka nova priča o popularnom "Cloughfiju", neka njegova utakmica, detalj, neki čuveni momenat koji je obilježio davnu sedmicu, mjesec ili sezonu u engleskom fudbalu. Motiv za priču o jednom ovakvom čovjeku svakako ne treba da postoji, ali eto, namjestilo se.
Englezi su ove jeseni obilježili godišnjicu smrti Briana Clougha, a njegovi Šumari pod vodstvom Stewarta Pierca (nekadašnji Cloughfov učenik) konačno krupnim koracima grabe ka povratku u Premiership, dok Ovnovi s Pride parka, s kojima se proslavio, igraju najljepši fudbal u Champioshipu. Baš onako kako bi on želio. Da je živ, vjerovatno bi svašta imao da prigovori Stivu McLarenu, ali nema sumnje da bi bio ponosan.
Bian Clough bio je duboko razočaran čovjek, ogorčen na život i sudbinu. Karijeru velikog golgetera, jednog od onih koji se rađaju jednom u sto godina, morao je da prekine zbog teške povrede u 29. godini. Do tada, na 274 meča postigao je 251 pogodak! Činjenicu da za njega više nema vrhunskog fudbala podnio je mnogo teško. Pokušavao je da na svaki način pobjegne od stvarnosti...
„Draže bi mi bilo nekoliko dana kriketa i nekoliko ranova nego hat-trikc na Wembleyu“.
I zaista, volio je kriket, ali ono što mu se dogodilo u zenitu igračke karijere presudno je uticalo na njegov dalji životni put i trenersko oblikovanje. S depresijom se dosta dobro nosio (uglavnom prizivajući alkohol u pomoć), iako je temelj dobio samim rođenjem: ulica Valley roud, jedna od većih kuća u Grove Hillu u sijenci Airsom parka (stari gradski stadion), Middlesbrough, Yorkshire. Najveća engleska grofovija, dosada kao način života i nešto malo sunca tek kada se pređe rijeka Tees. Kiša za doručak, ručak i večeru...
Upravo će problemi s alkoholizmom u značajnoj mjeri obilježiti karijeru legendarnog stručnjaka. Charles Bukowski volio je da „baci poneku“ o tom fenomenu. U dva navrata potpuno je „pronašao“ Clougha. Slučaj prvi:
„Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto lijepo, piješ da proslaviš. A ako se ništa ne dešava, piješ da bi se nešto dešavalo“.
Brian Clough je trenersku karijeru počeo u četvrtoj diviziji, lokalni klub Hartlepools . Imao je samo 32 godine, ali je znao šta hoće. U ranim tridesetim profilisao se kao trenerski diktator. Sva ta žestina proistekla je iz njegovog nezadovoljstva zbog svega što mu se dogodilo. Nešto je u glavi kvrcnulo i odlučio je: „Biću najbolji, boljeg od mene nema. I tačka!“ Od tada mu skromnost neće biti jača strana, pa je zauvijek zabilježena izjava:
„Nikada za sebe ne bih rekao da sam najbolji trener, ali sigurno sam u TOP 1“.
Bukowski o omiljenoj Cloughovoj razonodi, slučaj drugi:
„Alkohol je vjerovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da… To su dvije najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo“.
Nikada izgovoreno slobodno interpretiranje Brianovog razmišljanja o sebi i fudbalu. U prenesenom značanju, naravno... Mada, dosta slično s prethodnom izjavom, zar ne?
Vrtoglavi uspon Briana Clougha počinje 1967, kada je preuzeo Derby u tadašnjoj Trećoj diviziji (današnja Liga 1) i za pet godina od provincijskog kluba napravio šampiona Engleske! Peter Taylor bio je njegov „mokri brat“, desna ruka od početka karijere. Sve velike uspjehe postigli su kao tim. Momak iz Nottinghama znao je da prepozna igrača, ocijeni ga i preporuči. Clough je onda kretao u akciju, pregovarao, dovodio i oblikovao ga po sopstvenoj želji. Najbolji menadžerski duo u historiji engleskog fudbala. Taylor je bio prijatelj.
Druga ličnost bez koje ova priča nikako ne bi mogla da se kompletira je Don Revie. Čovjek koji je na Ostrvu prošao put od legende od izdajice, pošto je u naponu snage pojurio za arapskim milionima. „Nadobudni prljavac“, kako ga je Clough oslovljavao, bio je tvorac velikog Leedsa. Ikona Eland rouda. Sticajem okolnosti rođen na 15 minuta brzog hoda od kuće Briana Clougha u Grouve Hillu. Bili su djeca Teesa, koškali se kao igrači na terenu, a po ulasku u menadžerske vode, ozbiljno zaratili.
Bio je meč FA kupa, tada najbolji tim Engleske došao je na Pride park u goste trećeligašu. Clough je želio da bude dobar domaćin, u skladu s finansijskim mogućnostima organizovao je doček za velikana, a Revie se na sve to samo podrugljivo nasmijao. Leeds je lagano dobio Derby. Kap koja je prelila čašu bio je Reviejev odlazak sa stadiona bez rukovanja s Cloughom. Don Revie mu je tako postao neprijatelj za sva vremena.
Rodger Hermiston, autor knjige o rivalstvu ova dva stručnjaka, napisao je: „Clough se tada zarekao da će doći do top divizije i pobijediti Dona Reviea“. Tako je i bilo. U ljeto 1972. Derby je postao šampion Engleske s bodom više od Leedsa. Prva titula u historiji Ovnova.
Cloughov boravak u Derbyju obilježile su mnoge anegdote. Dvije klupske službenice, ipak, sigurno nisu po dobrom pamtile tada novog šefa. Početak je bio loš, poraz na startu kod kuće, a pomenute dame opet su imale razloga za smijeh. Clough im je istog momenta uručio otkaze. Tiranija je počela...
„Nazivali su ga arogantnim tipom, ali ja sam ga uvijek gledao kao vođu“, izjavio je prvi čovjek Derbyja Sem Longson prije nego što će se posvađati s Cloughom.
Sekretar kluba Webb bio je jedan od najbližih Brianovih saradnika:
„Mogli ste da pokušate da mu se oduprete, međutim, on bi vas ubrzo slomio i oblikovao po sopstvenoj želji“.
Početak propasti engleskog reprezentativnog fudbala uslijedit će nedugo poslije titule svjetskog šampiona, 1966. u domovini. Clough je jedan od rijetkih koji ukazuje na greške stare garde. Počinje da gradi svoju medijsku ličnost i proziva odreda tadašnji establišment na čeku s Alanom Hardackerom, Mattom Basbyjem, sirom Alfom Ramseyem... Revieja, naravno, nijednog momenta nije ispuštao iz usta, trudeći se da ga potkači, onako usput, govoreći o bilo kojoj temi.
Suština je bila sljedeća: engleski klubovi sedamdesetih više nisu bili konkurentni evropskom kremu. Bayern i Ajax terorisali su rivale nekim novim sistemom igre, nacionalni tim dva puta zaredom nije uspio da se kvalifikuje za Svjetski kup, a Panceri su Albionu u četvrtfinalu evropskog Kupa nacija očitali lekciju na Wembleyu...
„Da je Bog htio da fudbal igramo u vazduhu, posadio bi travu na nebu“, izjavio je jednom prilikom Clough.
Oni koji je trebalo da shvate – nisu. Anketa s početka sedamdesetih u kojoj je 88 odsto ispitanika glasalo za Clougha za novog selektora, ostaje mu kao četvrta bista pored onih koje ima u rodnom Middlesbroughu, Derbyju i Nottinghamu. Najvažniji Britanac, ne računajući one iz Bakingemske palate, nikada nije postao. Njegova „devetka“ iz Forresta Gary Bartels ovako je to objasnio:
„Zašto nikada nije bio selektor? Pa plašili su ga se. To je najveća sramota i bruka FA! Zašto nikada nije proglašen vitezom? Postao je Robson, postao je Ferguson, Trevor Brucking... To je najveći apsurd!“
Apsurd je i što ga Ostrvljani danas smatraju „najvećim trenerom kojeg Engleska nikada nije imala“.
Predugačak jezik došao je glave Brianu Cloughu u Derbyju. Longson je morao da ide i redom „puzi“ zbog izajava svog menadžera, a onda mu je jednog dana prekipilo, nakon što je ovaj odbio da se lično izvini Busbyju. Optužio je i njega i Taylora da su alkoholičari i „da je zbog njih morao da zaključava ormar s pićem na stadionu“. Rastanak kao rastanak nikoga nije previše iznenadio, ali ono što će uslijediti odjeknulo je kao bomba – BRIAN CLOUGH PREUZIMA LEEDS UNITED! Don Revie nekoliko dana ranije imenovan je za selektora Engleske. Peter Taylor se istog momenta odrekao svog dugogodišnjeg prijatelja...
Nije se znalo ko tu koga više mrzi, Leeds Clougha ili obrnuto, ali jedan od najkontroverznijih poslova u historiji engleskog fudbala je zaključen. O 44 mučna dana za kormilom kluba s Eland rouda snimljen je film Dammned United (Prokleti Junajted), koji je uzburkao duhove i mnogima se nije dopao, a sve po priči Davida Peacea. I tu se vraćamo na početak priče...
Brian Clough definitivno zaslužuje i knjigu i film, ali očigledno da je takvu ličnost bilo nemoguće upakovati u 90 i nešto minuta filmske trake ili nekoliko stotina strana pisane reči. Jureći za senzacionalnošću i Pieceu i Hooperu (režiser filma) „potkrale“ su se neke ozbiljne greške (poput paljenja Reviejevog stola koje se nije dogodilo), a o kojima su govorili i članovi te ekipe Leedsa...
„Ne, nijednog momenta ga nismo bojkotovali. Jednostavno, napravio je lošu atmosferu u ekipi“, pričao je Peter Lorimer nakon premijere u Londonu 2009.
Netrpeljivost između novog menadžera i igrača bila je nepremostiva prepreka za valjan rezultat i to nije nikakva tajna. Prilikom prvog susreta s fudbalerima Leedsa Clough je nastupio agresivnije no ikada:
„Zaboravite na sve trofeje koje ste do sada osvojili, došli ste do njih na prljav i nepošten način“.
Clough nije mogao da podnese Revieja ni prije nego što mu nije stao na žulj, a posebno mu je smetala filozofija svog kolege. Leeds je, naime, igrao najprljaviji fudbal na Ostrvu, njihov moto bio je „udri po nogama protivnika, ispucavaj loptu, pa trči za njom“, što je bila sušta suprotnost Cloughovog sistema igre „do noge“. Po tome je bio jedinstven u Engleskoj – ne računajući Škota Boba Peysleya koji će nešto slično navodno prepisati od Miljana Miljanića poslije duela sa Zvezdom na Anfieldu – ali sve njegove ideje pale su u drugi plan kada se dočepao tih žestokih momaka koje je u suštini mrzeo. Kažnjavao ih je za svaku sitnicu, utakmice pripremao držeći ih na kiši... Omalovažavanje igrača bio je sastavni dio svakog treninga i sve je izgledalo kao da je na Eland roud ubačen uljez koji treba sve da rasturi.
Šest utakmica izdržao je Clough u Leedsu, uz poražavajući učinak – jedna pobjeda, dva remija i tri poraza. Sa igračima se nije ni pozdravio, direktno sa stadiona uputio se na jorkširsku televiziju kod čuvenog Austina Michela. A tamo spektakl! Jedan od najvećih novinarskih poduhvata na Ostrvu u 20. vijeku. Tog septembra 1974. Brian Clough i Don Revie ušli su u improvizovani ring (TV duel) i dobro se „izudarali“. Taj okršaj mediji će porediti s onim koje su vodili Nixson i Kennedy.
„Neću da te zovem Clough, jer ne želim da ukažem nepoštovanje“, počeo je Revie.
„Želio sam da uradim nešto što ti nisi umio“, uzvratio je nasmejani Clough,
„Nije bilo moguće da uradiš nešto bolje... Pa izgubio sam samo četiri utakmice prošle sezone?!“„Dobro, to znači da ja ne bih izgubio više od ove tri“, poentirao je Clough, da bi i sutradan nastavio da se šepuri po medijima:
„Nisu imali strpljenja za mene. Jučerašnji dan je mnogo tužan za Leeds“.
Ali da nije bilo tog „prokletog Junajteda“ Engleska bi ostala siromašnija za jednog istinskog velikana – Nottingham Forrest. Iako je bio menadžer koji se mnogo dobro kotirao, Brian Clough je u januaru 1975. prihvatio poziv sa City grounda. Pomirio se i s Taylorom, pa je ubitačni tandem zajednički krenuo u novu misiju: kako od provincijskog kluba, drugoligaša, napraviti šampiona države?
Ta činjenica da je od prosječnih klubova pravio velikane, Clougha je činila posebnim, jedinstvenim. Jer to nisu radili ni Chapman, ni Ferguson, možda samo Shankly. A sa Šumarima je otišao korak dalje. U sezoni 1976/1977. uveo je klub u Prvu diviziju i odmah postao šampion, da bi potom osvojio dvije titule prvaka Evrope! Jednu u Minhenu, drugu u Madridu, pobijedivši u finalu Malmoe i Hamburger.
Robin Hud od tog momenta više nije bio najslavniji stanovnik Nottinghama. Čitav svijet čuo je za Clougha i njegovu družinu.
„Sjećam se prvog dana kada je došao. Sjedili smo u svlačionici kada se začuo prasak. Uletio je unutra, skinuo jaknu i bacio je na klin na vratima za koji nismo ni znali da postoji. Nije bilo ljubaznosti, rukovanja, upoznavanja. Samo je rekao: „Vucite dupeta na teren.“ Mislim da smo svi osjetili struju u telima“, pričao je krilni napadač najslavnijeg tima Forresta John Robertson.
Diktatura Briana Clougha dosegla je vrhunac u Nottinghamu. Jedni su ga se plašili, drugi tvrdili da i nije tako strašan, ali svi su ga iznad svega poštovali. Roya Keanea, kasnije jednog od najžešćih momaka u engleskom fudbalu, jednim udarcem u glavu bacio je na patos, a ovaj mu posthumno uzvratio da je bio veliki čovjek i mnogo bolji trener od Alexa Fergusona...
„On je bio nevjerovatan. Ulazim na poluvremenu u svlačionicu, a Brian me još s vrata udara pravo u lice pesnicom: „Nikada ne vraćaj loptu golmanu!!!“ Vrištao je iz sveg glasa. Nije mu palo na pamet da mi se ikada izvini, ali sljedeće sedmice dobio sam nekoliko slobodnih dana“.
Clougha je mnogo nervirala zagađenost Trenta („Nottingham ima mnogo lijepu reku, toliko lijepu da bih svaki dan mogao da hodam po njoj“, iz toga će kasnije proizići naslov njegove autobiografije „Hod po vodi“). Povodom toga nije mogao ništa da uradi, ali su zato igrači često morali da krče koprive uz obalu.
„Bio sam na City groundu jednog dana da vidim fudbalere posleij treninga, prisećao se Ian Edwards, tasdašnji hroničar zbivanja u Nottingham Forrestu. Stajao sam s Robom (Robertson) uz obalu, kada smo ga ugledali kako trči kroz one koprive. Pojurio je da me pita kako sam mogao nešto da napišem prethodnog dana. John se krio iza mene. Kada je Clough otišao, Robo se uhvatio za glavu: „Ja sam odavno u penziji, zreo sam čovjek, imam djecu. Ne shvatam zašto se uvijek toliko uplašim tog tipa?!“
I još malo o strahu...
Kada je mladi Australijanac Alan Davison dolazio Clough mu je prilikom rukovanja objasnio „da su u njegovom timu sve sami pijanci i da će i on morati da počne da cuga“. Tada dvadesetčetvorogodišnji momak bio je prestravljen. Poslije nekoliko dana Brian ga je pozvao u svoju kancelariju da ga pita u čemu je problem, zbog čega ne pruža ono što se od njega očekuje. Kada mu je Davidson rekao da ga se strašno plaši, ovaj mu je odgovorio kao iz topa: „Vidi, sine, mene plaća predsjednik kluba, a i on me se plaši“. Za idući Božić Davidson je bio pozvan kod Cloughovih na večeru.
Kada je svoju ikonu dobro „izglancao“ i okačio u centralnom holu City groundu, Brian Clough se previše zanio. Svo svoje znanje počeo je prekomerno da utapa u viski, a rezultati su bivali sve slabiji. U međuvremenu ponovo se posvađao s Taylorom (ovaj preuzeo Derby) i više nikada nisu progovorili. „Pomirenje“ je palo tek po podizanjem biste na Pride parku, na kojoj su se našli zajedno.
Clough je proveo 18 godina na čelu Nottingham Forresta. Osvojio je jednu titulu šampiona Engleske, dvije titule prvaka Evrope i četiri Liga kupa. Kraj je na prvu loptu bio samo tužan, a onda, ispostaviće se, i tragičan…
Prva sezona novoformiranog Premiershipa, Šumari su ispali iz lige. Posljednja utakmica.
Uplakani navijači i dalje mu kliču i mole ga da ostane. Konferencija za medije je u toku... Prepričava jedan od prisutnih predstavnika medija...
„Brianov pogled lutao je svuda po kancelariji. Onda je zbunjeno počeo da ispituje čašu ispred sebe, kao da je želio da je dovoljno oštrim pogledom napuni. Niko od nas novinara nije mogao nešto smisleno da pita. „Dakle, ovako se završava“, promrljao je odsutno, onako više sebi u bradu i – otišao.
Deset godina nakon što je napustio klupu Nottinghama, Brianu Cloghu izvršena je transplatacija jetre. Život mu je produžen za godinu dana. Na komemoraciji na stadionu Derbyja bilo je 14.000 ljudi. Zbirku svojih kultnih izjava zaključio je onom izgovorenom pred sam kraj:
„Nadam se da me je bar neko volio“.
sport.ba @sport.ba
„Draže bi mi bilo nekoliko dana kriketa i nekoliko ranova nego hat-trikc na Wembleyu“.
I zaista, volio je kriket, ali ono što mu se dogodilo u zenitu igračke karijere presudno je uticalo na njegov dalji životni put i trenersko oblikovanje. S depresijom se dosta dobro nosio (uglavnom prizivajući alkohol u pomoć), iako je temelj dobio samim rođenjem: ulica Valley roud, jedna od većih kuća u Grove Hillu u sijenci Airsom parka (stari gradski stadion), Middlesbrough, Yorkshire. Najveća engleska grofovija, dosada kao način života i nešto malo sunca tek kada se pređe rijeka Tees. Kiša za doručak, ručak i večeru...
Upravo će problemi s alkoholizmom u značajnoj mjeri obilježiti karijeru legendarnog stručnjaka. Charles Bukowski volio je da „baci poneku“ o tom fenomenu. U dva navrata potpuno je „pronašao“ Clougha. Slučaj prvi:
„Ako se desi nešto loše, piješ da zaboraviš. Ako se desi nešto lijepo, piješ da proslaviš. A ako se ništa ne dešava, piješ da bi se nešto dešavalo“.
Brian Clough je trenersku karijeru počeo u četvrtoj diviziji, lokalni klub Hartlepools . Imao je samo 32 godine, ali je znao šta hoće. U ranim tridesetim profilisao se kao trenerski diktator. Sva ta žestina proistekla je iz njegovog nezadovoljstva zbog svega što mu se dogodilo. Nešto je u glavi kvrcnulo i odlučio je: „Biću najbolji, boljeg od mene nema. I tačka!“ Od tada mu skromnost neće biti jača strana, pa je zauvijek zabilježena izjava:
„Nikada za sebe ne bih rekao da sam najbolji trener, ali sigurno sam u TOP 1“.
Bukowski o omiljenoj Cloughovoj razonodi, slučaj drugi:
„Alkohol je vjerovatno jedna od najvećih stvari koje su se ikada pojavile na zemlji – naravno pored mene. Pa da… To su dvije najveće stvari koje su ikada obitavale na zemlji. Zbog toga se i slažemo“.
Nikada izgovoreno slobodno interpretiranje Brianovog razmišljanja o sebi i fudbalu. U prenesenom značanju, naravno... Mada, dosta slično s prethodnom izjavom, zar ne?
Vrtoglavi uspon Briana Clougha počinje 1967, kada je preuzeo Derby u tadašnjoj Trećoj diviziji (današnja Liga 1) i za pet godina od provincijskog kluba napravio šampiona Engleske! Peter Taylor bio je njegov „mokri brat“, desna ruka od početka karijere. Sve velike uspjehe postigli su kao tim. Momak iz Nottinghama znao je da prepozna igrača, ocijeni ga i preporuči. Clough je onda kretao u akciju, pregovarao, dovodio i oblikovao ga po sopstvenoj želji. Najbolji menadžerski duo u historiji engleskog fudbala. Taylor je bio prijatelj.
Druga ličnost bez koje ova priča nikako ne bi mogla da se kompletira je Don Revie. Čovjek koji je na Ostrvu prošao put od legende od izdajice, pošto je u naponu snage pojurio za arapskim milionima. „Nadobudni prljavac“, kako ga je Clough oslovljavao, bio je tvorac velikog Leedsa. Ikona Eland rouda. Sticajem okolnosti rođen na 15 minuta brzog hoda od kuće Briana Clougha u Grouve Hillu. Bili su djeca Teesa, koškali se kao igrači na terenu, a po ulasku u menadžerske vode, ozbiljno zaratili.
Bio je meč FA kupa, tada najbolji tim Engleske došao je na Pride park u goste trećeligašu. Clough je želio da bude dobar domaćin, u skladu s finansijskim mogućnostima organizovao je doček za velikana, a Revie se na sve to samo podrugljivo nasmijao. Leeds je lagano dobio Derby. Kap koja je prelila čašu bio je Reviejev odlazak sa stadiona bez rukovanja s Cloughom. Don Revie mu je tako postao neprijatelj za sva vremena.
Rodger Hermiston, autor knjige o rivalstvu ova dva stručnjaka, napisao je: „Clough se tada zarekao da će doći do top divizije i pobijediti Dona Reviea“. Tako je i bilo. U ljeto 1972. Derby je postao šampion Engleske s bodom više od Leedsa. Prva titula u historiji Ovnova.
Cloughov boravak u Derbyju obilježile su mnoge anegdote. Dvije klupske službenice, ipak, sigurno nisu po dobrom pamtile tada novog šefa. Početak je bio loš, poraz na startu kod kuće, a pomenute dame opet su imale razloga za smijeh. Clough im je istog momenta uručio otkaze. Tiranija je počela...
„Nazivali su ga arogantnim tipom, ali ja sam ga uvijek gledao kao vođu“, izjavio je prvi čovjek Derbyja Sem Longson prije nego što će se posvađati s Cloughom.
Sekretar kluba Webb bio je jedan od najbližih Brianovih saradnika:
„Mogli ste da pokušate da mu se oduprete, međutim, on bi vas ubrzo slomio i oblikovao po sopstvenoj želji“.
Početak propasti engleskog reprezentativnog fudbala uslijedit će nedugo poslije titule svjetskog šampiona, 1966. u domovini. Clough je jedan od rijetkih koji ukazuje na greške stare garde. Počinje da gradi svoju medijsku ličnost i proziva odreda tadašnji establišment na čeku s Alanom Hardackerom, Mattom Basbyjem, sirom Alfom Ramseyem... Revieja, naravno, nijednog momenta nije ispuštao iz usta, trudeći se da ga potkači, onako usput, govoreći o bilo kojoj temi.
Suština je bila sljedeća: engleski klubovi sedamdesetih više nisu bili konkurentni evropskom kremu. Bayern i Ajax terorisali su rivale nekim novim sistemom igre, nacionalni tim dva puta zaredom nije uspio da se kvalifikuje za Svjetski kup, a Panceri su Albionu u četvrtfinalu evropskog Kupa nacija očitali lekciju na Wembleyu...
„Da je Bog htio da fudbal igramo u vazduhu, posadio bi travu na nebu“, izjavio je jednom prilikom Clough.
Oni koji je trebalo da shvate – nisu. Anketa s početka sedamdesetih u kojoj je 88 odsto ispitanika glasalo za Clougha za novog selektora, ostaje mu kao četvrta bista pored onih koje ima u rodnom Middlesbroughu, Derbyju i Nottinghamu. Najvažniji Britanac, ne računajući one iz Bakingemske palate, nikada nije postao. Njegova „devetka“ iz Forresta Gary Bartels ovako je to objasnio:
„Zašto nikada nije bio selektor? Pa plašili su ga se. To je najveća sramota i bruka FA! Zašto nikada nije proglašen vitezom? Postao je Robson, postao je Ferguson, Trevor Brucking... To je najveći apsurd!“
Apsurd je i što ga Ostrvljani danas smatraju „najvećim trenerom kojeg Engleska nikada nije imala“.
Predugačak jezik došao je glave Brianu Cloughu u Derbyju. Longson je morao da ide i redom „puzi“ zbog izajava svog menadžera, a onda mu je jednog dana prekipilo, nakon što je ovaj odbio da se lično izvini Busbyju. Optužio je i njega i Taylora da su alkoholičari i „da je zbog njih morao da zaključava ormar s pićem na stadionu“. Rastanak kao rastanak nikoga nije previše iznenadio, ali ono što će uslijediti odjeknulo je kao bomba – BRIAN CLOUGH PREUZIMA LEEDS UNITED! Don Revie nekoliko dana ranije imenovan je za selektora Engleske. Peter Taylor se istog momenta odrekao svog dugogodišnjeg prijatelja...
Nije se znalo ko tu koga više mrzi, Leeds Clougha ili obrnuto, ali jedan od najkontroverznijih poslova u historiji engleskog fudbala je zaključen. O 44 mučna dana za kormilom kluba s Eland rouda snimljen je film Dammned United (Prokleti Junajted), koji je uzburkao duhove i mnogima se nije dopao, a sve po priči Davida Peacea. I tu se vraćamo na početak priče...
Brian Clough definitivno zaslužuje i knjigu i film, ali očigledno da je takvu ličnost bilo nemoguće upakovati u 90 i nešto minuta filmske trake ili nekoliko stotina strana pisane reči. Jureći za senzacionalnošću i Pieceu i Hooperu (režiser filma) „potkrale“ su se neke ozbiljne greške (poput paljenja Reviejevog stola koje se nije dogodilo), a o kojima su govorili i članovi te ekipe Leedsa...
„Ne, nijednog momenta ga nismo bojkotovali. Jednostavno, napravio je lošu atmosferu u ekipi“, pričao je Peter Lorimer nakon premijere u Londonu 2009.
Netrpeljivost između novog menadžera i igrača bila je nepremostiva prepreka za valjan rezultat i to nije nikakva tajna. Prilikom prvog susreta s fudbalerima Leedsa Clough je nastupio agresivnije no ikada:
„Zaboravite na sve trofeje koje ste do sada osvojili, došli ste do njih na prljav i nepošten način“.
Clough nije mogao da podnese Revieja ni prije nego što mu nije stao na žulj, a posebno mu je smetala filozofija svog kolege. Leeds je, naime, igrao najprljaviji fudbal na Ostrvu, njihov moto bio je „udri po nogama protivnika, ispucavaj loptu, pa trči za njom“, što je bila sušta suprotnost Cloughovog sistema igre „do noge“. Po tome je bio jedinstven u Engleskoj – ne računajući Škota Boba Peysleya koji će nešto slično navodno prepisati od Miljana Miljanića poslije duela sa Zvezdom na Anfieldu – ali sve njegove ideje pale su u drugi plan kada se dočepao tih žestokih momaka koje je u suštini mrzeo. Kažnjavao ih je za svaku sitnicu, utakmice pripremao držeći ih na kiši... Omalovažavanje igrača bio je sastavni dio svakog treninga i sve je izgledalo kao da je na Eland roud ubačen uljez koji treba sve da rasturi.
Šest utakmica izdržao je Clough u Leedsu, uz poražavajući učinak – jedna pobjeda, dva remija i tri poraza. Sa igračima se nije ni pozdravio, direktno sa stadiona uputio se na jorkširsku televiziju kod čuvenog Austina Michela. A tamo spektakl! Jedan od najvećih novinarskih poduhvata na Ostrvu u 20. vijeku. Tog septembra 1974. Brian Clough i Don Revie ušli su u improvizovani ring (TV duel) i dobro se „izudarali“. Taj okršaj mediji će porediti s onim koje su vodili Nixson i Kennedy.
„Neću da te zovem Clough, jer ne želim da ukažem nepoštovanje“, počeo je Revie.
„Želio sam da uradim nešto što ti nisi umio“, uzvratio je nasmejani Clough,
„Nije bilo moguće da uradiš nešto bolje... Pa izgubio sam samo četiri utakmice prošle sezone?!“
„Dobro, to znači da ja ne bih izgubio više od ove tri“, poentirao je Clough, da bi i sutradan nastavio da se šepuri po medijima:
„Nisu imali strpljenja za mene. Jučerašnji dan je mnogo tužan za Leeds“.
Ali da nije bilo tog „prokletog Junajteda“ Engleska bi ostala siromašnija za jednog istinskog velikana – Nottingham Forrest. Iako je bio menadžer koji se mnogo dobro kotirao, Brian Clough je u januaru 1975. prihvatio poziv sa City grounda. Pomirio se i s Taylorom, pa je ubitačni tandem zajednički krenuo u novu misiju: kako od provincijskog kluba, drugoligaša, napraviti šampiona države?
Ta činjenica da je od prosječnih klubova pravio velikane, Clougha je činila posebnim, jedinstvenim. Jer to nisu radili ni Chapman, ni Ferguson, možda samo Shankly. A sa Šumarima je otišao korak dalje. U sezoni 1976/1977. uveo je klub u Prvu diviziju i odmah postao šampion, da bi potom osvojio dvije titule prvaka Evrope! Jednu u Minhenu, drugu u Madridu, pobijedivši u finalu Malmoe i Hamburger.
Robin Hud od tog momenta više nije bio najslavniji stanovnik Nottinghama. Čitav svijet čuo je za Clougha i njegovu družinu.
„Sjećam se prvog dana kada je došao. Sjedili smo u svlačionici kada se začuo prasak. Uletio je unutra, skinuo jaknu i bacio je na klin na vratima za koji nismo ni znali da postoji. Nije bilo ljubaznosti, rukovanja, upoznavanja. Samo je rekao: „Vucite dupeta na teren.“ Mislim da smo svi osjetili struju u telima“, pričao je krilni napadač najslavnijeg tima Forresta John Robertson.
Diktatura Briana Clougha dosegla je vrhunac u Nottinghamu. Jedni su ga se plašili, drugi tvrdili da i nije tako strašan, ali svi su ga iznad svega poštovali. Roya Keanea, kasnije jednog od najžešćih momaka u engleskom fudbalu, jednim udarcem u glavu bacio je na patos, a ovaj mu posthumno uzvratio da je bio veliki čovjek i mnogo bolji trener od Alexa Fergusona...
„On je bio nevjerovatan. Ulazim na poluvremenu u svlačionicu, a Brian me još s vrata udara pravo u lice pesnicom: „Nikada ne vraćaj loptu golmanu!!!“ Vrištao je iz sveg glasa. Nije mu palo na pamet da mi se ikada izvini, ali sljedeće sedmice dobio sam nekoliko slobodnih dana“.
Clougha je mnogo nervirala zagađenost Trenta („Nottingham ima mnogo lijepu reku, toliko lijepu da bih svaki dan mogao da hodam po njoj“, iz toga će kasnije proizići naslov njegove autobiografije „Hod po vodi“). Povodom toga nije mogao ništa da uradi, ali su zato igrači često morali da krče koprive uz obalu.
„Bio sam na City groundu jednog dana da vidim fudbalere posleij treninga, prisećao se Ian Edwards, tasdašnji hroničar zbivanja u Nottingham Forrestu. Stajao sam s Robom (Robertson) uz obalu, kada smo ga ugledali kako trči kroz one koprive. Pojurio je da me pita kako sam mogao nešto da napišem prethodnog dana. John se krio iza mene. Kada je Clough otišao, Robo se uhvatio za glavu: „Ja sam odavno u penziji, zreo sam čovjek, imam djecu. Ne shvatam zašto se uvijek toliko uplašim tog tipa?!“
I još malo o strahu...
Kada je mladi Australijanac Alan Davison dolazio Clough mu je prilikom rukovanja objasnio „da su u njegovom timu sve sami pijanci i da će i on morati da počne da cuga“. Tada dvadesetčetvorogodišnji momak bio je prestravljen. Poslije nekoliko dana Brian ga je pozvao u svoju kancelariju da ga pita u čemu je problem, zbog čega ne pruža ono što se od njega očekuje. Kada mu je Davidson rekao da ga se strašno plaši, ovaj mu je odgovorio kao iz topa: „Vidi, sine, mene plaća predsjednik kluba, a i on me se plaši“. Za idući Božić Davidson je bio pozvan kod Cloughovih na večeru.
Kada je svoju ikonu dobro „izglancao“ i okačio u centralnom holu City groundu, Brian Clough se previše zanio. Svo svoje znanje počeo je prekomerno da utapa u viski, a rezultati su bivali sve slabiji. U međuvremenu ponovo se posvađao s Taylorom (ovaj preuzeo Derby) i više nikada nisu progovorili. „Pomirenje“ je palo tek po podizanjem biste na Pride parku, na kojoj su se našli zajedno.
Clough je proveo 18 godina na čelu Nottingham Forresta. Osvojio je jednu titulu šampiona Engleske, dvije titule prvaka Evrope i četiri Liga kupa. Kraj je na prvu loptu bio samo tužan, a onda, ispostaviće se, i tragičan…
Prva sezona novoformiranog Premiershipa, Šumari su ispali iz lige. Posljednja utakmica.
Uplakani navijači i dalje mu kliču i mole ga da ostane. Konferencija za medije je u toku... Prepričava jedan od prisutnih predstavnika medija...
„Brianov pogled lutao je svuda po kancelariji. Onda je zbunjeno počeo da ispituje čašu ispred sebe, kao da je želio da je dovoljno oštrim pogledom napuni. Niko od nas novinara nije mogao nešto smisleno da pita. „Dakle, ovako se završava“, promrljao je odsutno, onako više sebi u bradu i – otišao.
Deset godina nakon što je napustio klupu Nottinghama, Brianu Cloghu izvršena je transplatacija jetre. Život mu je produžen za godinu dana. Na komemoraciji na stadionu Derbyja bilo je 14.000 ljudi. Zbirku svojih kultnih izjava zaključio je onom izgovorenom pred sam kraj:
„Nadam se da me je bar neko volio“.
