Dok je Brazil osvajao prvu titulu prvaka sveta, život junaka naše priče se gasio u sanatorijumu. Sifilis u trećem, najgorem stadijumu. Kosa mu je opala, zubi poispadali. Od potpune paralize delili su ga dani. Novi kralj Pele rađao se na Rosundi u Stokholmu, a drugi, odnosno prvi, trošio je poslednje dane u Barbaseni, okružen ludacima. U raspalom ogledalu video je samo mutan odraz stare slave...
Stadion Rosunda u Stokholmu, 29. jun 1958. godine. Brazil igra protiv domaćina u finalu Mundijala za titulu prvaka sveta. Selekao je osam godina ranije doživeo veliku tragediju, Marakanaso skoro deceniju kasnije peče kao otvorena rana koju bi samo trijumf nad Šveđanima mogao koliko toliko da zaleči. Legenda kaže da će trava Marakane od tog 16. jula 1950. večno ostati rosna od silnih prolivenih suza. Skoro 200.000 duša došlo je na arhitektonsko čudo onog doba da proslavi šampionsku krunu, a dogodilo se ono što se dogodilo.
Morbidna tišina i četiri smrti u danu žalosti. Tri srca prepukla su od tuge dok su se Urugvajci šepurili podižući „zlatnu boginju“. Začuo se i jedan pucanj. Odzvanjalo je do Marakane. Na obodima Rija stariji gospodin rešio je da presudi sebi. Jer niko ne ume da tako voli fudbal i niko ne ume da tako zbog fudbala pati...
Kada je Lidolm tog juna 1958. doveo Šveđane u vođstvo čitava jedna nacija ponovo je bila u ozbiljnoj opasnosti od kolektivne depresije. Na sreću miliona Brazilaca, bio je to dan predodređen za nešto drugo. Za nešto veliko. Vava je preokrenuo još do kraja prvog dela, a onda se zajedno s trećim golom rodio fudbalski O Rei.
Brazil je u transu, na nogama. Pobeda je tako blizu. Slavi se i u jednom sanatorijumu u Barbaseni, država Minas Žerais. I pacijenti i osoblje okupljeni su oko tranzistora. Samo je jedan oronuli čovek zatvoren u svojoj sobi. Sam i očajan. Dok je lopta Niltona Santosa letela ka Peleu, a ovaj je primao na grudi i potom prebacivao čuvara; dok je 17-godišnji budući kralj ove igre hvatao onaj čuveni volej, a Brazil stotinke delile od titule, taj čovek natrpao je u usta desetak cigareta i sve ih zapalio. Pokušavao je da se uguši u dimu jednog od svojih poroka. Njegovo ime je Eleno de Freitas i ne tako davno bio je velika zvezda.
Njegov život se gasio u tom sanatorijumu. Sifilis u trećem, najgorem stadijumu. Kosa mu je opala, zubi poispadali. Od potpune paralize delili su ga dani. Dok se novi kralj rađao na Rosundi, drugi, odnosno prvi, trošio je poslednje dane u Barbaseni, okružen ludacima. U raspalom ogledalu samo mutan odraz stare slave...
Desetak godina unazad... Eleno de Freitas priprema se za izlazak i ogleda u svom luksuznom apartmanu. Hotel Kopakabana Palas u najluksuznijem delu Rio de Žaneira. U tim sobama bilo je mesta za svega nekoliko stotina odabranih. Ratnih četrdesetih Rio je bio prava oaza glamura. Ravna crna kosa je dobro nauljena i pažljivo počešljana sleva na desno. Engleski kašmir „skinut“ sa Franka de Čika – kažu da je takvo odelo imao još samo predsednik države Getulio Vargas – oko zgloba leve ruke „kartije“ i francuski parfem. I poslednje ogledanje pre nego što će sa stočića pokupiti ključeve svog novog „kadilaka“. A onda pravac kazino Urka, pa noćni klub Vog. Bilo je to najbolje što je noćni život Rija mogao da ponudi. Eleno je živeo onako kako će to činiti najveće zvezde u najslavnije doba rokenrola i prvi među fudbalerima u Brazilu počeo da stvara kult ličnosti
"On je imao lice Rudolfa Valentina i temperament besnog psa. Na terenu je blistao. Jedne noći u kazinu izgubio je sav novac. Druge noći, ko zna gde i ko zna kada, izgubio je želju za životom", napisao je jednom prilikom urugvajski pesnik i novinar Eduardo Galeano.
Priča Elena de Freitasa nije poput onih tužnih brazilskih klasika – sušta beda, preživljavanje, fudbal u krvi, luda sreća i trnovit put do zvezda. Elenov otac bio je bogataš, vlasnik plantaža kafe i robova. Eleno je bio belac, a belci tada nisu igrali fudbal. Bili su projektovani za nešto drugo. I za Elena su postojali veliki planovi, ali pošto mu je otac umro kada je imao 13 godina, bio je slobodan da sam izabere svoju najveću ljubav. Fudbal i Botafogo. Srce je pobedilo razum, mada, majka je poživela nešto duže i uspela da ga ubedi da završi studije. Postao je licencirani advokat i sve s diplomom uskočio u kopačke. U 19. godini bio je prvotimac, u 20. reprezentativac, a u 25. najbolji fudbaler Južne Amerike i bez premca prva zvezda. U isto vreme bio je obožavan i omražen. Mrzeli su ga protivnički navijači (nazvali ga Đilda posle jednog od njegovih prepoznatljivih divljanja i pobedonosnog gola – po ugledu na skoro jednako temperamentnu Ritu Hejvort) i saigrači, a voleli oni za koje je živeo – Botafogo i njegova publika.
Eleno je bio manijakalno opsednut pobedom. Drugo mesto nikada nije želeo da prizna, jer ga je mnogo bolelo. A upravo mu se konstantno dešavalo ono što je najviše mrzeo. Bio je večiti drugi sa svojim Botafogom, pa svi ti silni golovi koje postigao (205 pogodaka na 235 utakmica) za njega nisu značili ništa. Postao je „Ukleti princ“. Evo kako se to dogodilo...
Počelo je 1945. na Kopa Amerika u Čileu. Brazil je u tadašnjem ligaškom sistemu završio drugi, iza Argentine, a to što je sa šest golova bio prvi strelac malo je vredelo Elenu. Preventive radi, kako mu se više nikada ne bi dogodilo nešto slično, vraćajući se sa kontinentalnog šampionata uleteo je motorom na trening Botafoga. Uredno se parkirao na travi, a onda počeo odreda da proziva saigrače i upozorava ih na ono što ih čeka u nacionalnom prvenstvu. Bilo je to klasično maltretiranje koje je u jednom trenutku trener uz velike napore nekako prekinuo.
Naime, od 1944. do 1946. Botafogo je završavao drugi u šampionatu. Sezona 1946/1947. bila je sudbonosna za nekrunisanog kralja. I titula je tu, nadohvat ruke. Potrebno je samo da Fluminense padne. Rezultat je 2:2, Eleno je srušen u šesnaestercu. Penal! Logično, kao i uvek odgovornost je na njemu. U filmu „Heleno“ brazilskog režisera Enrikea Fonseke, glavnu ulogu tumači Rikardo Santoro. Elenova „replika“ nijednog momenta nema dilemu:
"Zatvorite oči, dolazi Eleno de Freitas da to reši."
Nepokolebljiva arogancija i eksplozivna narav već dugo urušavaju njegovo biće. On je flagrantni šarmer, sopstveni demoni vuku ga u smrt. On je nenadmašni švaler i alkoholičar. Sada već i ozbiljan etarski zavisnik. Štampa danima unazad senzacionalnim naslovima hrani njegov ego i čini da ponašanje koje odavno prevršilo svaku granicu u njegovim očima postane potpuno legitimno. Stadion drhti – on je hladan kao špricer. Kiša nijednog momenta ne prestaje. Zalet i... Sledeći kadar je u svlačionici. Eleno je pod tušem obučen. Ruka mu je krvava, polomljeni prsti...
Dolazi ekonom i deli bonus koji je poslao predsednik i Elenov drugi otac Karlito Roča. Igrači dobijaju novac samo zbog toga što su se dobro borili. Eleno je promašio... Videvši pune šake para kod svojih saigrača potpuno je poludeo. Proradilo je sve ono manijakalno u njemu. Uz dreku i šamare svoj deo, koji prvo nije želeo da uzme, trpao je u nedra ostalim igračima.
"Botafogo nije za kukavice! Moj Botafogo je šampion! Moj Botafogo! Novac treba da dobijamo samo kada pobeđujemo, nema para za loše igrače. Ako ste došli ovde da zarađujete, bolje da ste otišli u kazino!"
Kapiten Alberto, Elenov najbolji prijatelj, samo je dolio ulje na vatru:
"Dobro je, druže, smiri se. Nismo izgubili, bilo je nerešeno."
Posle tih reči izlomio je čitavu svlačionicu!
Razgovor koji će uslediti sa Ročom bio je još jedna od sudbonosnih stvari u tom ljudskom sunovratu koji će uslediti. Predsednik je prestao da veruje u Elena. Kupio je kozu i psa kao taliju, a prvu zvezdu prodao Boki Juniors. Najveći transfer u istoriju brazilskog fudbala do tada.
Odlazeći sa stadiona Botafoga De Freitas se po prvi put susreo sa provokacijama. Saigrač Tolio, koji je prethodno bio išamaran, nije mogao da izdrži...
"Odlazi momak koji je zaboravio da je samo običan fudbaler. I to nisu moje reči, već jednog uglednog novinara."
Dok se užurbano kretao ka izlazu trošnim hodnikom, Eleno je istog momenta zastao i vratio se nekoliko koraka unazad do Tolija.
"Onda mu prenesi da ja nisam samo običan igrač! Ja sam igrač Botafoga", urlao je Eleno, poslednjim naporima zadržavajući suze.
Svi su shvatili osim njega. Bio je to početak kraja jedne velike karijere, a tek mu je bilo 28. Odlazeći u Buenos Ajres Eleno zamolio je Alberta da se pobrine za njegovu devojku Ilmu. Bila je u drugom stanju. U Boki se nije dugo zadržao, iako je na debiju protiv Banfilda dao dva gola. Smetala mu je argentinska zima. Iz tog perioda ostala je priča da je imao aferu sa Evitom Peron, suprugom argentinskog diktatora. Dok još nije krenuo natrag u Rio, Ilma ga je posetila sve sa dečakom kome je nadenula ime Luiz Eduardo. Tog dana saopštila mu je da je zaprošena i da će se udati za njegovog najboljeg prijatelja. Bio je to još jedan udarac koji je na njega ostavio trajne posledice...
Kada se vratio u Brazil, Elenovo zdravlje već je bilo ozbiljno narušeno. I pored toga vratio se starom načinu života. Žene, kocka, narkotici i sve manje fudbala. Roča ga nije primio nazad u Botafogo uz izgovor da pravi šampionski tim, štampa mu je polako okretala leđa, a on svoj ego zadovoljio na preostalim ruševinama stare slave. Očaj počinje da preovladava sve više kako se Botafogo bliži tituli. Šampionska titula bez Elena?! To je bila realnost koju nije mogao da prihvati. U biografiji Eduarda Nevesa „Nikada se više neće roditi čovek poput Elena“, glavni junak u jednom momentu ostavlja iza sebe sve one silne VIP dame i okreće se naivnim devojčicama sa Kopakabane...
"Da moja majka zna da se sada ljubim sa jednim fudbalerom, ubila bi me."
"Da tvoja majka zna da se ljubiš sa De Freitasom, bila bi ljubomorna", odgovara nadmeno Eleno u knjizi po kojoj će film biti napravljen.
Kada već nije mogao u svojoj kući (Botafogu), Eleno de Freitas utehu je pronašao u Vasko da Gami. I dalje je razmišljao promućurno. Tamo je trener bio Flavio Kosta, selektor Brazila, a približavao se Svetski kup. Najveći stadion na svetu uveliko se gradio, kao simbol moći brazilskog fudbala. Ko tu zaigra i postane svetski šampion u svetom plavom dresu, njegovo će se ime večno pamtiti. Ali Eleno je već na rubu potpune propasti. Saznavši da nije na spisku za Svetsko prvenstvo, uradio je nešto zbog čega je mogao da završi iza rešetaka.
U novinama je video sastav, a onda se razjaren uputio na stadion Vaska. Uleteo je u kancelariju Flavija Koste i prislonio mu pištolj na čelo. Taj čovek je kao gumicom obrisao njegov san. San da će konačno zaigrati na Marakani. Povukao je i oroz, ali oružje nije bilo napunjeno. Sa stadiona je najuren kao poslednja propalica.
"Nikada nije trčao za loptom. Samo je stajao na terenu i govorio mi ljutito: „Ne moraš da se trudiš i da mi šalješ tako očajne pasove. Neću da jurim za tvojim loptama! Bolje uloži malo napora", opisivao je Elena iz tih dana u Vasku čuveni Ademir.
De Freitas je mrzeo treninge. Govorio je da oni služe za igru, a da su utakmice život.
Nakon što je ponovo ostao bez kluba živeo je kao lutalica. Karlito Roča sreo ga je na Kopakabani. Već je bio potpuno van pameti. Cvetni miris etra lebdeo je svuda u vazduhu. Roča ga je pogledao u oči i shvatio da od nekadašnjeg asa nije ostalo ništa...
"Lenjo me je pitao u čemu je problem, u šta buljim? Više u njemu nisam mogao da prepoznam čoveka kojeg sam znao."
Karlito je navukao lažni osmeh, pustio suzu i zagrlio čoveka koji je nekada bio Eleno de Freitas. Razulareni genij i nekontrolisana fantazija, u kombinaciji sa sve češćim konzumiranjem opijata, učiniće da od njegovog razuma ostane malo toga. Roča je pričao kako je bio siguran da ga čovek pred njim nije ni prepoznao.
Neće proći mnogo vremena, a Brazilcima će se dogoditi taj famozni Marakanaso. Eduardo Neves pisao je da nije siguran da li je ta tragedija produžila ili dodatno skratila život Elenu de Freitasu. Kada je čuo rezultat u isto vreme je i plakao i smejao se. Bio je rešen da pokuša još jednom. Želeo je da se vrati fudbalu. Svetski kup je ponovo za četiri godine. To je nova šansa. U leto 1951, uz pomoć preostalih prijatelja iz visokog društva, pronašao je angažman u Kolumbiji. Bilo je to vreme kada su Kolumbijci najbolje plaćali. Igrao je tamo i Alfredo di Stefano. Eleno je potpisao za Atletiko Žunior iz Barankilje i zablistao po poslednji put. Nije to bio onaj stari sjaj, ali... Tih nekoliko meseci labudove pesme Elena de Freitasa s posebnom pažnjom pratio je tada mladi novinar Gabrijel Garsija Markes.
"Kao fudbaler, on je mogao da pomera planine. Ali u isto vreme, bio je više od običnog centarfora", stalna prilika da ljudi govore loše o njemu.
Markes je imao prilike da se privatno druži i izlazi sa Elenom. I bio je oduševljen njegovom ličnošću?!
Mnogo pre nego što će 17-godišnji Pele na Rosundi onako zalepiti loptu na grudi i u istom momentu napraviti dribling telom, još jedan veliki književnik pisao je ode o Elenu i toj magičnoj igri grudima, reliktu davnih, prošlih vremena. Po tome se u Brazilu majstor odvajao od mase...
"Bio bi okrenut leđima ka golu. Lopta bi padala kroz vazduh, a on bi je zarobio na plećima, ne dozvolivši joj da padne na zemlju. Telo se uvija dok se lopta odmara na njegovim grudima. Između Elena i gola stajalo je mnoštvo rivala. U šesnaestercu Flamenga je više ljudi nego u čitavom Brazilu... Ukoliko bi lopta pala na zemlju, to bi bio njegov poraz... I tako bi De Freitas lagano krenuo i mirno prolazio kroz protivničke linije, dok mu se telo i dalje uvijalo, a lopta stajala na prsima. Niko ne može da ga obori, a da pritom ne načini prekršaj. Kada bi došao do golmana, ispravio bi se, lopta bi skliznula do stopala i on bi pogodio", Eduardo Galeano, za sva vremena.
Život dostojan najvećih pera onoga doba definitivno je počeo da se gasi po povratku u Brazil. Eleno je načuo da ga želi Amerika iz Rio de Žaneira i nije oklevao. Znao je da su Đavoli dobili priliku da igraju na Marakani. Još jednom je milione pustio niz vodu, ovoga puta ne u nekom kazinu, već samo da bi zaigrao na tom stadionu. Zbog loše reputacije koju je imao odlazeći iz domovine, po drugi put Amerika nije želela da mu ponudi dugotrajni ugovor, ali to mu nije bilo važno. I san se jednog momenta pretvorio u javu. Trajalo je „čitavih“ 25 minuta. Bio je 4. novembar 1951. Zbog udaranja protivnika bez lopte, isključen je. Eleno de Freitas prvi i poslednji put kročio je na Marakanu. Čitav jedan život u bednih (ili grandioznih?) 25 minuta...
"Želeo je da bude veći od života. U tom snu, kao i u mnogim drugim, bio je razočaran. Mislio je da će njegova slava biti večna. Na kraju, šta su činjenice a šta fikcija ni sam nije mogao da raspozna", govorio je jednom prilikom njegov biograf Eduardo Neves.
Koliko je tanka nit između slave i sramote Eleno je spoznao u poslednjih šest godina svog života koje je proveo u sanatorijumu u Barbaseni. U retkim slučajevima kada ga je posećivala, Ilma je dolazila sa suprugom Albertom. Tada je već bio u kolicima. Nekada najboljem prijatelju obraćao se sa „dobar dan dve leve noge“. Bila je to najbolja uvreda koju je mogao da smisli. Sina je poslednji put video onog dana u Buenos Ajresu...
Ono što se događa godinu dana uoči smrti Elena de Freitasa čista je simbolika. Jedan kralj, nikada krunisan, umire u ludnici – novi se rađa na drugom kraju sveta. Dok Pele daje treći gol Šveđanima u Stokholmu, De Freitas pokušava da se ubije. Kada mu nije uspelo s pola paklice cigareta u ustima, počeo je da jede novinske članke o sebi kojima su sestre pažljivo oblepile zidove njegove sobe. „Eleno – Čile 1:0; „Doktor Džekil i Mister Hajd – majstor na terenu i gospodin koji teroriše žene“; „De Freitas se idućeg meseca ženi“; „Eleno odbio da napusti teren“.
Sve je pojeo. Brazil slavi. Selesao je šampion sveta. Eleno de Freitas umire... Zaboravljen od svih.
Film počinje, priča se završava: „Doći će vrlo brzo vreme kada ću biti shvaćen. Kada ću postati kralj. I svi vi bezosećajni idioti bićete prvi koji će shvatiti da sam uvek i bio kralj. Mene će pamtiti, vas ne. Kažu da ću umreti od arogancije i ponosa... Snalazio sam se i bez njih. Ja briljiram“.
Danas u muzeju Botafoga dominiraju figure trojice fudbalera. Čuvenog driblera Garinče, gospodina u kopačkama Niltona Santosa i na kraju Elena de Freitasa.
Prilikom posete Botafogu na prethodnom Mundijalu, naš izveštač je imao priliku da prvi put čuje za ime Elena de Freitasa. Ne sluteći o kakvoj legendi je reč. Tada su ljudi u muzeju Botafoga imali samo jednu rečenicu kao opis za Elena de Freitasa:
"Najveći fudbaler kojeg ostatak sveta nikada nije video."
sport.ba @sport.ba
