Između tradicionalizma i potrebe bogatih da lenjirom premere stvari, između lovačkih priča o KEŠ i glamura Lige šampiona leži samo jedno, u pitanju je najbolji fudbal koji čovek može da zamisli. Španska potreba za "status quo", veliki povratak Engleza ili konačni nemački trijumf?
"Luksuz, negovane žene, sjajna hrana, vino i cigara", tako je Ser Aleks jednom opisao Ligu šampiona.
Možete li da tražite više dok slušate unjkanja nas tradicionalista i lovačke priče o brkatom rumunskom golmanu, Dušku Radinoviću koji se dovozio raskantanim "jugićem" na "Marakanu" i propustio finale u Bariju, ili Holanđanima koji su zbilja leteli, gonjeni Berluskonijevim parama i ogromnim egom?
Svakako da ne, prošlost ima patinu, ali taj fudbal je izgledao kao i Evropa tog vremena, nategnuto srećan i podeljen gvozdenom zavesom. Sad će već neki brka iz DB uzdahnuti i utvrditi da je najlepše bilo dok onaj zid u Berlinu nije popustio pred očajem Nemaca sa istoka, međutim, suštinski, Liga šampiona je potreba bogatih da mere ko ima duži... Mislim na niz pobeda, jasno.
Nije da mi ostali nemamo koristi. Tu smo, da kibicujemo utorkom i sredom. Neki i sednu u dno stola, ponekad posluže kao predjelo, retko i nateraju one sa velikim trbuhom, bahate i moćne, da se zagrcnu. Sad, što su to susedi Bugari čiji je najbolji tim napravljen u ludoj šumi, a ne mi, ne čini stvari manje vrednim. Jer, bilo Bugari, Srbi, Hrvati, Rumuni, ove godine i "ljubičasti" Slovenci, svi ti bakalini zadenu onu mastiljavu olovčicu za uho i računaju. Sabiraju, množe, sriču imena protivnika, neki na kraju i saopšte navijačima da Liga šampiona nije isplativa, da samo košta. Pa reše da naprave pauzu od 10 godina, da se valjda finansijski oporave.
No, ovo nije priča o njima, u velikim predstavama reči se troše na glumce, ne na kulise.
Ko će osvojiti Ligu šampiona?
Sećate se, prošle godine sam vam rekao da Karleto izgleda kao neko ko bi mogao da handira na Murinjove karte, posrećilo se. Real je uzeo "Desimu", prodaće kineskih dresova koliko bi i Srbija "bensedina", da mogu bez recepta. Sada je Florentino Perez na onoj raskrsnici gde ga obično povuče miris novca. Pričao sam vam, to je već uradio u leto 2002. nije bilo razloga da sumnjamo da će krenuti istim putem. Razbio je šampionski tim, ne pričam o tradiciji, ali ovaj Real ne deluje kao ekipa koja će biti dovoljno gladna da pati i odbrani titulu.
Ako nas je istorija ovog takmičenja nečemu naučila to je da Pepeljuga traje jednu sezonu, mada bi Atletiko mogao da mi se, jedno peti put nasmeje u lice. Čeka li ih zaista sudbina Dortmunda? Ili je Simeone počeo da pravi nešto što se neće pretvoriti u bundevu umesto kočije kad otkuca ponoć?
Zagrajaće mnogi da je rešenje u Španiji koja to ne želi da bude, i da će "Klempavi" podgrejati katalonsku euforiju i ono "možemo sami, pogledajte kako uz pomoć Argentinaca, Urugvajaca i Brazilaca tučemo sve redom". Barselona bi da globalni trijumf ugradi u političku nezavisnost od Madrida, fudbalsku su davno izvojevali, ali ovogodišnje gledanje preko nišana sa Kastiljancima će biti više i od klasičnih neprijateljstava.
Prošle sezone su Englezi zastali negde između globalne dominacije u raspodeli marketinškog plena i sumraka u Ligi šampiona. Nemojte izvlačiti budalaste zaključke, Junajted je bio "Mojesovan", Siti i dalje suviše impresioniran društvom u koje su ih gurnule arapske pare. Murinju je bila prva sezona, a Arsenal? Pa, Arsenal je u nevolji što se Liga šampiona igra na proleće kada kod njih stvari venu, umesto da cvetaju. Ali, svi oni (Liverpul umesto Junajteda), i dalje igraju u najboljem nacionalnom šampionatu i svi i dalje zavuku ruku duboko u kesicu sa zlatom (čak je i Vengerova zmija u džepu uginula), kada se treba boriti van ostrva sa španskim alama i bavarskim apetitom za ogromna piva, kobasice i pehare...
Pepov Bajern sada spava, umoran od fanfara Mondijala, ali moj novac bi išao na njih. Dva su razloga, rekreativni vikend u Bundesligi i to što Nemac, makar ga uvezli iz Katalonije, ne guta dva puta istu žabu. Gvardiola zna da mora da se prilagodi, doveo je dvojicu ljudi sposobnih da se brane, ostalo već ima. Kada se ekipa bude zalečila i razbudila, kada prođe vašar u oktobru, kada Alonso pohvata te konce, Pepove lutke iz pozorišta će divno plesati.
U Italiji, osim što će Juventus i Roma podeliti silne novce od TV prava jer drugi klubovi sa Apenina ne igraju, niko ne sme da misli na velike stvari. Prvo, jer će mu ostatak Evrope odrediti terapiju, drugo, možda je ponekad bolje ne nadati se ničemu, tu onda svaki rezultat znači čist ćar.
Juventus, izvesno je, neće osvojiti Ligu šampiona, ali bi mogao možda da potraje vođen Alegrijevom navikom da mu timovi bolje izgledaju što je protivnik jači. On je sa Milanom pobeđivao jače od sebe prilično regularno, sada je seo u limuzinu u odnosu na tramvaj koji je poslednje dve godine imao na raspolaganju. Možda, pusta navijačka nado, možda se u četvrtfinalu bude pričao najlepši jezik na svetu. Za nešto više biste morali da budete maštovitiji od mene.
Pari Sen Žermen? Ne, za razliku od većine, verujem da je njihova najbolja šansa potrošena prošle godine. Ostali će tvrditi da je to proces sazrevanja. Svi ti privatni timovi jednog čoveka se ne raduju novoj šansi, komandant parade je sezonu stariji i sporiji. Ne želeći da Ibri oduzmem išta od sposobnosti da fascinira raju, on je i usud tog tima, suviše drugih nije spremno da se ogleda u njemu, nisu dovoljno dobri.
Ja ću na Bajern, ta priča još nije gotova, rekao sam vam letos, fudbal govori nemački...
sport.ba @sport.ba
