Od emigrantskih predgrađa švedskog Malmea do blistavog Pariza, Zlatan Ibrahimović je prevalio dug put. Osporavan, kritikovan, Šveđanin je omiljeni fudbalski zlikovac. Ovo je njegova DRUGAČIJA priča.
Sin bosanskog radnika i hrvatske čistačice, koji su se rastali kada je Ibra imao dve godine, sjajni napadač je detinjstvo proveo u malom stanu na četvrtom spratu naselja Rozengard u Malmeu.
U startu odbačen od okruženja, dečak sa velikim nosem i govornom manom direktno je uvideo sve mane toliko hvaljenog švedskog sistema jednakosti. Uzdigao se i iz geta dosegnuo do blistavog Pariza i okruženja blagostanja u kome danas njegova deca rastu.
Ipak, da li ga je iko kao mali pitao 'Zlatane, kako si proveo dan?'.
„Pa kako je uopšte takav mangup uspeo da iz Rozengarda stigne dovde? Niko nije verovao da mogu da uspem. Svi su me ogovarali i odgovarali. Kritkovali i blatili. Mislili su da ću propasti jer imam dugačak jezik. Mislili su da imam bolesnu viziju, da se neće ostvariti. Ali, ja sam sanjao i dosadanjao. I eto me.“, počinje Ibra impresivnu ispovest koju je dao 'Gardijanu'.
U trenutku kada slavi svoj 33. rođendan, sećanja na vreme od pre 15 godina ne bledi.
„Hajde da se vratimo u taj period sada kada se ostvarilo sve o čemu sam govorio. A ti koji su me blatili? Sada mogu da pojedu svoje reči. To je moj najveći trofej.“, rekao je čovek koji jedino nije osvojio Ligu šampiona.
Veličanstveni kapiten švedske reprezentacije, heroj nacije koji ima svoju poštansku markicu i čije je ime zvanično uvršteno u rečnik švedskog jezika uskoro će dobiti i svoj dokumentarni film.
Biće to emotivna priča o putu malog kradljivca bicikala sa ulica švedskog geta do travnatih terena i svetala reflektora, do nekih drugih, fudbalskih bicikala. Priča o viziji, inteligenciji, mašti, drskosti i sirove snage.
Priča u kojoj ćete videti do sada neispričane stvari. Priča o porodici.
Šefik Ibrahimović, Zlatanov otac, duboko potrešen scenama koje je doživeo u ratu od koga je pobegao u Švedsku zajedno sa sinom izlaz je našao u fudbalu.
„Bili smo siromašni. Skupio je jedva novca da mi kupi krevet u IKEA prodavnici, ali nismo iamli para za dostavu. Nosili smo ga zajedno do kuće. To je bilo fantastično. Vreme sam provodio i sa majkom, ali u suštini, živeo sam sa ocem. Jednom je celu platu dao da mi pokrije put u trening kamp. Nije imao za stanarinu, ali meni je dao novac.“, ispoveda se Ibra.
Naselje u kome je odrastao, ogrezlo u drogu i nasilje, kao opasno mesto uplašilo je Ibru, ne stidi se toga.
„Bio sam zastrašen i klonio sam se toga. Bio sam drugačiji. Moj život nije bio 'VAU'. Ja nisam 'Vau' osoba. Ali smatrao sam se drugačijim. Imao sam minimalne mogućnosti i mislim da je to živi dokaz da jednostavnom verom u sebe može da se uspe. Sve zavisi od vas samih.“, ističe Ibra.
Iznova je za Gardijan govorio o 'probi' u Arsenalu, ističe da nije bilo nesporazuma i da 'ili znaš ko sam ili ne znaš' - „Ja ne idem na probe.“, ponavlja Ibra. Naravno, ispovedio se i o svom vremenu u svim klubovima u kojima je igrao do Pariza, o Barsi i 'najboljem timu na svetu u kome je uživao da igra'.
Koliko god ozloglašen bio, karakterisan kao svojeglav – Ibra disciplinu ističe u prvi plan.
„Disciplina i poštovanje su za mene na prvom mestu.“, ističe Ibrahimović u kontekstu porodice, svojih sinova.
„Dok ne napune 18 godina pod mojim su krovom i moraju da poštuju moja pravila. Želim da budem njihov otac iako i sami počinju da shvataju ko je Ibrahimović. Znate? Ko je Zlatan. To nije slika koju želim da imaju o meni. Čak i kada me u šali nazovu Zlatanom, meni se to ne sviđa. Moraju da me zovu Tata. Tu sam veoma osetljiv.“
„Ne želim da na oca gledaju kao što na mene gledaju navijači. Kako god ljudi da me doživljavaju, sinovi moraju da razumeju svog oca. Porodičnog čoveka posvećenog deci.“, ističe Ibrahimović, koji u svom ocu očito vidi najveći uzor.
Porodična situacija u familiji Ibrahimović, familiji ratom rastrzanoj dodatno je utučena smrću starijeg brata, Šapka.
„Preminuo je pre šest meseci. On je bio zvezda vodilja mome ocu. Njih dvojica su mnogo razgovarali. Ali, pos,lednjih meseci je otac prvo razgovarao sa mnom, pre njega. Njih dvojica su imala posebnu vezu, zajedno su došli u Švedsku. O ratu nisam imao istu svest kao oni jer sam rođen ovamo.“, rekao je.
Nakon ukupno 23 titule koje je osvojio, Ibra sa ponosom gleda na karijeru koju je napravio. Na karijeru čiji se kraj približava. Da li strahuje?
„Ne, naprotiv. Radujem se kraju. Kada igraš fudbal, mnogo vremena provodiš po hotelima, toliko toga propuštaš. Moj stariji sin ima osam godina, mlađi šest. Nisam bio sa njima svakoda dana, nisam bio uz njih. Želim da se ostvarim kao porodični čovek, želim iz fudbala da odem na vrhuncu.“, zaključuje legendarni Ibra.
sport.ba @sport.ba
